Pripovetke / Branislav Nušić

ЛИСТИЋИ 31

на пример, друга жена мога покојног тече, овако каже: „Каква ми је то приповетка кад нисам ни

одговорио да ће на крају јунак приповетке скочити у бунар, она је уздахнула и одговорила ми: „Немојте, боље нек се узму, ја тако волим приповетку у којој се на крају он и она узму!“ Е, па сад видитеи сами, да то баш није лака ствар свршити оно што сам у првој глави започео.

Али „ез| Низ !п геђц5“, па и ту има излаза, то јест ја ћу написати неколико свршетака, па онда прву главу ове приповетке нека сви читаоци заједнички прочитају, а из друге главе нека свако надовеже онај свршетак, који он воли.

Дакле.

Први свршетан.

Владимир је те вечери, после професорове свадбе, био задовољан и осећао је да му је душа испуњена неком милином и слатким немиром.

Сутра -дан већ опазио је Јелену и њезину мајку на оној истој клупи у парку, али сад им је пришао, поздравио се, љубазно се разговарао и чак их отпратио до куће.

То је после чешће бивало, јер је сад већ био добар познаник и са матером. Разуме се, био је једанпут позван и да их посети, па после је већ и то чешће бивало. Е

Једнога дана, баш леп пролећни дан, дакле једнога лепога дана, дође он к њима као обично у посету. Мајка је била у башти, а Јелена се забављала горе у соби, уређујући своје ноте које је тога дана добила.

Он јој приђе и рукова се топло. Проговорише две три речи збуњено; стискоше једно другом руке, загледаше се једно другом у очи; обузе их обоје неки плам, онај ватрени младачки плам и — падоше једно другом у наручје.