Pripovetke / Branislav Nušić

32 БРАНИСЛАВ Ђ, НУШИЋ

У самом том тренутку увидеше да је њихова љубав већ сазрела; код обојих се одједном створи чврста одлука, па, и не саопштавајући је једно другом, отрчаше узбуђени, очију пуних суза, држећи се за руку, у башту мајци.

А сирота старица! Испрва се збуни, пренерази, узневери, а затим јој ударише сузе које благосиљају... (Примедба: Сад би се још могло овде надовезати како овај пар људи „сретно и данас живи,“ како су после годину дана добили лепо првенче које има очеве обрве а мајчине очи, и тако даље).

Други свршетан.

Владимир је те вечери, после професорове свадбе, био задовољан и осећао је да му је душа испуњена неком милином и слатким немиром.

Сутра-дан већ опазио је Јелену и њену мајку на истој клупи у парку, али сад им је пришао, поздравио се, љубазно се разговарао и чак их отпратио до куће.

То је после чешће бивало, јер је сад већ био добар познаник и са матером.

Разуме се, био је једанпут позван и да их посети, па је после већ и то чешће бивало.

Једнога дана дође он к њима као обично у посету. Мајка је била у башти, а Јелена се забављаше горе у соби.

Владимир лагано приступи вратима и отвори их. Али — он спази Јелену како се узнемири, како је обузе пламен по образу и како неспретно прикри неку слику у недра.

Он за часак застаде на прагу, заиграше му ноге, замаглише му се очи, а затим се као разабра и стиснув зубе прекорачи у два три маха собу и беше — пред њом.

— Хоћу да видим! — грмну он.

Она несвесно испусти руке и чисто обамре.

Извуче јој слику, која је једним крајем вирила и — о Боже! — на слици један артиљериски ка-