Pripovetke / Branislav Nušić

ЛИСТИЋИ 47

љаш га, досипаш шљунак, али то му још за мало помаже, Па већ кад се исквари, кад се напуни бора, кад му се угну груди, напуштају га путници и кола и сви које је он носио и обилазе га и траже другу стазу којом ће проћи!“

Ама куд сам зашао да мислим о животу. Хуј, колико ту треба мислити! Боље је да певам „ЈТагунен“ валцер, то она воли. Кад тај валцер певам, ја се сетим њених лепих очију и њене црне косе! „Ла, ла, ла, ла ла!... ла, ла!...

10.

„У недељним, нерадним данима, немојте ићи у механе, већ боље седите код куће и макар чим се забављајте и мислите којешта)!,..“

Из беседе једног ђакона.

Прекјуче сам правио мале куглице од хлеба и гађао њима једну тачку на таваници, јуче сам цело пре подне спавао и сневао све којешта, а после подне сам сео крај прозора и дуго гледао у жар који се просуо по небу предсказујући опасну ветруштину.

Кроз разбијен прозор дувала је ужасна промаја и моје се мисли растуриле у недоглед а жиле ми се на врату укрутиле од промаје.

Откад премишљам како ћу да окрпим тај прозор, па ето, морао сам да жртвујем једне новине, које сам досад чувао под јастуком, јер су говориле о мени и прослављале ме.

Закрпио сам својом славом прозоре и новине су до сутра-дан већ у велико избледиле од силне кише која се ту ноћ просула — а на њима избледила и моја слава. Па ипак, ја ликујем што сам доскочио судбини, јер кад ће слава и онако избледити кадгод, онда нека бар закрпи апсанске прозоре, и нека ми сачува вратне жиле.