Pripovetke / Branislav Nušić

62 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

а шест управа вароши Београда; још постоји пет банака а један трговачки и менични суд а одавна је већ требало да буде једна банка а шест меничних судова; у њему још једнако опадају код судова парнице за увреду части, а све више расту за фал«сификате и разводе бракова; у њему се још једнако мењају општински одбори а остају стално нерегулисане улице. Та то је онај исти, онај мој стари Београд!

Јест ено их и све старе, познате фирме, и оне које су ми давале на кредит и оне које нису. Ох, ја сам их се подједнако сећао, како једних тако и других. Та ја праштам онима који ми нису давали на кредит, сећајући се увек Христових речи: „Опро«сти им, Боже, јер не знају шта раде!“

Ено и фирме Петра Јанковића. Откад се сеам те фирме и откад се сећам оног парчета беле крпице са два печата на вратима те фирме, јер у ту крпицу уткао сам и ја један кончић. Па енои фирме Николе Протића, управо не његове, него женине фирме, јер је он све своје послове радио под женином фирмом, а жена му опет све своје послове радила је под његовом фирмом.

Па и све старе слике београдске. Ено га Фердинанд шнајдер, напио се, накривио шајкачу, стегао песницу и одушевљено виче: „Да живи генерација!“ Ено га и господин Фасола, музикант и музичар, са медаљом за вештине о капуту. Жури забринуто улицом и размишља каквим ли ће сад рђавим маршем да изненади публику. Ено га и луди Живко са гушчом перушком за шеширом и са четири котиљонске медаље на капуту, кези се још, поцупкује и жмирка очима и тражи цигару дувана.

— Живко, Живко, шта си ти сад, јеси ли још песник или војвода, шта ли»

— Ја-сам цар!

— Цар, аха, царг Па још цар са гушчом перушком> Па како, слуша ли те народ, је ли миранг

— Не слуша, не слуша, господине! — и ударају му сузе на очи.