Pripovetke / Branislav Nušić

ЛИСТИЋИ 63

Замислите, како је добро срце у овог владаоца, дошло му на жао што се народ толико покварио па не слуша.

— Па удри, Живко, удри народ!

— Ех, ако га тучем још горе, неће да ми да цигару дувана... Ето, молим вас, дајте ми цигару дувана.

— Па ево ти Живко!

А он се кези, завлачи цигару у нос, да пуши кб бајаги, он владалац, мало другаче него што пуше обични смртни људи, потскакује на једну ногу, па одлази даље, а она му се перушка вије на шеширу, а од хартије медаље играју на грудима, и он поносно носи главу и брине о свом народу.

Све је, све по староме. Ено и моја кућа у којој сам се родио. Боже, неблагодарни савременици допустили су да сад у тој кућици станује једна бабица. Ено баш испод прозора, на соби у којој сам се ја родио, виси табла са натписом: „Еуфимија Милер дипломирана бабица“ а испод тога ситним словима: „Може се куцнути на прозор у свако доба ноћи“, а у средини табле насликана Богородица како држи новорођенога Исуса на хеклованом јастуку. А можда, кад буде наишло благодарније потомство, избрисаће са табле онај хекловани јастучић, избрисаће и све остало, што не би пристојало, и записаће моје име.

Можда о томе свему ништа и не зна госпођа Еуфимија, а ко зна колико би је раздрагало кад би јој то казао. Могао би лепо, баш тога ради, отићи к њој. Примила би ме извесно лепо. Ушао биу собу и затекао би поштовану госпођу Еуфимију Милер, седи на старој кожној наслоњачи, на носу јој јашу велике наочари и она чита „Повјест древних Абдеритов господином Виландом сочињена“.

Ја: Добар дан, поштована госпођо Еуфимија.

Она: Добар дан желим.

Ја: Дозволите, госпођо Еуфимија, шта плаћате овде кирије»

Она: Двадесет динара, господине.