Pripovetke / Branislav Nušić

64 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

Ја: Двадесет динара! Мало, мало, госпођо. Ко овде седи вредно је да више плаћа.

Она: Гле сад, и ово је сувише.

Ја: Тако је као што вам кажем, госпођо Еуфимија, јер у овој сам се кући ја родио!

Она: Палепо, молим вас, што је тако влажно и што је плафон сасвим опао

Ја: То већ не знам, то је газдина ствар.

Она: А, дакле, ово није ваша кућа»

Ја: Није, јер ја кућу, зимски капут, и жену још никако не могу да стечем, већ мање више све то узимам под кирију.

Она: Е па лепо, шта ви хоћете са мномг

Ја: Ништа, ја немам ништа с вама. Ја сам само дошао да вам то кажем да сам се ја у овој кући родио, и да вас питам имате ли ви што против тога.

Она: (развлачи уста, чисто јој мило) Боже сачувај! |

Ја: Е лепо, онда и ја немам ништа против тога што ви у овој кући станујете, тим пре што је већ једна бабица имала везе са мојим рођењем. Поштована бабица Нанчика — Бог да јој душу прости прихватајући ме оне ноћи кад сам се родио, изговорила је ове знамените речи: „Прихватила сам досад више од триста деце, али дете са оволиком главом нисам још никад прихватила“. Ја сам, госпођо, уверен, да је поштована бабица Нанвчика хтела тада фигурално да каже, да се те ноћи родио велики човек.

И као што видите, судбина је моја, као великог чевека, да имам посла са бабицама. Уосталом ја мислим да је то уопште судбина великих људи код нас, јер се они врло тешко рађају.