Pripovetke / Branislav Nušić

68 - БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

И тако, тачка!

Но још да се исповедим, ред је.

Нисам остао ни за једно полгође дужан порезу; нисам ни једној удовици изјављивао љубав; нисам никоме за живота стао на жуљ. Јест, писао сам и приповетке, али увек врло невине. Верујте ни у једној мојој приповеци нисам никог убио, зашто. бих ког убио, па ма то била и споредна личност у мојој приповеци, опет, убиство је убиство. Нисам никог ни тровао у приповеткама, јер најпосле, зашто бих људе и на такве ствари наводио. Ишас сам често у Саборну Цркву откако је префарбан стари олтар, а тако исто у Управу вароши Београда откако је префарбан стари закон о слободној штампи; помагао сам за живота све просветне установе као: школе, позориште и пожаревачки казнени завод и шта ћете више од мене. Ако умрем, умирем без греха.

Но, молим вас, још нешто. Ако ми будете подизали споменик, не дајте да се на њему испишу стихови. Оно истина и ја сам за живота написао. доста рђавих стихова на гробним споменицима, али. то не би било лепо светити ми се мртвом.

Боље запишите на камену: „Путниче, овај мали грађанин што овде лежи, моли те да се распиташ код г. Туромана, професора Велике Школе, шта значи латинска реченица: „Ре тог та И 115 бепе!“

1888. године у Пожаревцу.