Pripovetke / Ivo Andrić

НОЋ У АЛХаМБРИ 107

Рускиња, члан бившег царског Позоришта, официр Дењикинове војске и т,д,

— Овај мртве да насмије. Деде му чашу!

У ложи десно од нас Рускиње дижу грају с оним од Извозне Банке (он је прешао к њима). Пијемо сви. Рус Тројицки предњачи. У десну ложу дођоше још неки људи. Један Француз, блиједа и разумна лица. Лијево му око од стакла и то му даје неки мучан и укочен израз. један Нијемац из Ердеља, дебео, црвен, с великим наочарима, говори све језике. Обојица сензали.

Нисам ни опазио како се десило (каошто човјек не зна кад заспе), тек видим да се све што сједи у ове наше три ложе опило, нагло и без икаква прелаза. Али сви ови остали људи у Алхамбрин каода се одједном опише и занесоше.

Тако у свим таквим локалима има, по једном, двапут у години, нарочитих пијанки, које се разликују од оних што свако вече почињу у стално доба ноћи и које газда и келнери лукаво воде и хладнокрвно завршују око четири посље пола ноћи, Тада се све дјевојке изопијају, али истински, тако да газда изгуби сваку моћ над њима. И келнери се заразе општим весељем па некако боље служе и не мисле само на бакшиш. И свирачи се раздријемају, опију, подигну тон, и замрсе ноте. Таке се. пијанке свршавају само изнурењем госта или посредовањем полиције. Ово је таква ноћ.

Оне три ложе наших каода загријаше и остале. У свим ложама смијех, пљесак, пјесма. Музике не свирају више наизмјенце него и циганска и џазбанд у исто вријеме. И још неко донио гитару и два марвенска звона. Бацају се колачи, наранџе, лепезе од папира. Под је вас прекривен конфетима, хартијама и цвијећем као ћилимом. Не разабиру се више ни ријечи ни мелодије. Само Крилетић покаткад успије да надвиче све.

— Општеее... народно весељеее...!