Pripovetke / Ivo Andrić

103 ИВО АНДРИЋ

Огроман, испео се још на столицу па стрчи изнад свих ложа, коса му знојна, раширио рукеи једнако извикује као дунђер на сљемену.

— Општеее...

Па га опет надвиче урнебес шантана, само му се по изразу лица види да нешто виче.

Ваздух пун дима и прашине, засићен задахом пића, воћа и мириса. Све потејећа на вечеру поред освијетљеног слапа. Али покаткад се прокине и та хука, да се замијени још већом и оштријом а сваки се такав догађај врти око Крилетића као вир.

Силази бучно са столице, иде поред наше три ложе, удара снажно дланом у диреке од преграда и узвикује

— Ес, Ха, Ес.

И пошто је окрстио ложе, узима јеловник и винску карту у тврдим корицама и баца на сто средње ложе.

= Ово нам је Устав а ја сам вам Министар Предсједник, па да га видим ко смије да не пије.

Сви вичу и упадају у ријеч.

- — Шта сам јарг пита наметљиво онај бер кулозни младић из Кладова.

=— Ти си Министар Народног Здравља.

=— Шта ћемо с овим Румунима и Швабама7г

— Онисунационалне мањине. Имају својаправа.

— Даћуим ја права по крстима, виче Крилетић.

— А Руси представљају избјеглице.

— Ред хоћу, командује Крилетић, а ова држава да испије екс !

— Екс! Екс! Еке!

Све три ложе пију.

Поред Крилетића сјео Никола Бокановић, житни агент. Гојан, немирних очију и црне сјајне косе као у патка. Сваки час се диже и хоће да говори. Сваки пут о нечем доугом. Али га Крилетић ућутка и присили да сједне.

Један од трговаца зове двије флаше шампањна. Водио ми се, каже, јуче син. Показује депешу. Бокановић се одмах диже.