Pripovetke / Ivo Andrić

У МУСАФИРХАНИ 155

три примјетише његову бригу око Турчина и почеше да га дирају. |

— Како ти је болесник, фра Марко

Он би се отресао, у пролазу:

— Ено га цркава. Хајде па га види, ако ти је стало. - Е

У ствари, што је Турчин бивао слабији, фра Марко се све више бринуо око њега, иако је настојао да то сакрије од других и није хтио ни сам себи да призна.

Турчин је понајвише ћутао. Једно вече, фра Марко бијаше наложио ватру да пече хостије. Чекајући да му се калуп загрије у жеравици, он је сједио крај оџака, трепћући од јаре.

— Фра Марко, јави се Мамелеџија с постеље из мрачна кута.

— Нема Кезмег

—- Нема.

Обојица ћуте. Е

— Вала, да ме хоће само у Сарајево пренијети, па онда...

Догореле доње главње попустише, ватра се сложи и запрашта, посуше искре око фра Марка. Пламен се слеже, соба се испуни тамноцрвеним сјајем.

— Немој ти да мислиш на Сарајево и на беспослице... И одједном (и сам се изненади) настави мирно и без свог обичног замуцкивања:

— Него, што се ти, болан Осмо, не би покрстио Па ако си за' умирања, да умреш као крштено чељаде, а ако останеш жив, да живиш кб човјек, а не као неразумна живина.

Турчин не одговори ништа. Лежао је нијем, непомичан, склопљених очију.

(тад га је наговарао сваки дан и не помишљајући на опасност: ако се Турци врате и ако им Мамелеџија каже да је хтио да га покрсти.