Pripovetke / Ivo Andrić

12 ИВО АНДРИЋ

Своје настојање је крио и од (фратара, да му се не би наругали. Али душу Осме Мамелеџије је хтио да спасе свакако.

На сва наговарања Турчин је ћутао, нит му се на лицу могло да види шта мисли. Покаткад се фра Марку причињало каода га је смекшао, а покаткад опет каода је Турчин окорео и непоправљив. Е

Једнога јутра уђе у мусафирхану једна од жетелица, да узме ватре. Како је чучнула крај оџака, да награби жари, збораше јој се димије и сложише око ње валовит круг. Мамелеџија, који је био у грозници и све до малопре безизразна липа слушао фра Маркове ријечи о сласти покајања и љепоти хришћанске смрти, наједном стаде да се диже са јастука, испружи руку испод ћебета и дрхћући настојаше да се дотакне жениних димија. У то уђе фра Марко, који је био на час изишао. Угледа Мамелеџију измијењена: зажагрене очи, рука дрхти, спало с њега ћебе, а он се пружа по голу поду.

Хтједе да викне, али га најприје издаде глас, па само загргута и запишта. Прихвати сломљену држалицу из кута.

— Излази, ђавоља ћери!

Жена скочи, хтједе да понесе ватру, али 10] он не даде, него је изгура напоље. Узалуд се она, не знајући зашто је гони, окретала и бранила како су је послали по ватру: он је измахивао за њом држалицом.

— Сиктер, пасја ћери; ово ћу оломити о тебе, само још једном дођи да ми истресаш димије по соби. ·

Није хтио да погледа Мамелепију, који је опет мирно лежао. Тек кад би подне, угрија млијеко и метну крај њега, па одмах мрмљајући изиђе из собе:

= Пху, ђенабете, никад нећеш видјети божијег липа. _

Али се већ сутра опет удобровољи. Његује

"Мамелеџију и сваки час му говори о вјери и кр-