Pripovetke / Ivo Andrić

20 ИВО АНДРИЋ

На ћЋехајину вику упадоше момци из предсобља, било их је шесторица, и докопаше фра Марка. Фазло је грпао од љутине.

— У зиндан!

ИМ док су момци одводили фра Марка, Фазло се, онако запјенушен, још једном залети и удари га ногом у крста, да се фратар, колико год је тежак, заљуља као пласт. Момци су поскакивали око њега.

— Воду под крмка! Воду! викао је Фазло за њима. 6

Четворица су придржавала фра Марка коме је врат набрекао и лице помодрело од силне крви која му је навирала у главу; пред очима му је све титрало у црвеним искрама. |

роведоше га кроз стражње двориште, малено и зелено од влаге. Уским ходником прођоше поред једне простране собе у којој се кроз растворена врата видио зачађен оџак и нераспремљена постељина и из које изађе тамничар Вејсил, звани Војвода, риђ и мршав Турчин, засуканих ногавица и огромним нанулама на босим ногама. Закренуше десно и уђоше у једно још уже и мрачније двориште које је било ситно покалдрмисано а калдрма је била коса и сведена са обје стране према средини у олук обрастао маховином.

У противном зиду су била двоја врата. Једна велика, покована гвожђем. и друга мања и дрвена, очито пробијена касније. Вејсил отвори мала врата и фра Марко се мораде добро и сагнути и укосити док уђе. Сејмени су му помагали песницама. Кад остаде сам, он поче да си смирује и прибира. Ћелија је била врло малена и заударала оштро влагом. Зид у прочељу према вратима је био вас жут и влажан; при врху су биле двије рупе, као да су ћерпичи извађени. Под је био од исте онаке ситне калдрме као што је у дворишту. Зачуди се да нема ни лежишта, ни сламе, ни каква суда. Пређе неколико пута ћелију — била су четири његова корака дужине — и тек онда опази да зид