Pripovetke / Ivo Andrić

У ЗИНДАНУ - 21

десно од врата не допире до таванице. Ово је, очито, некад била једна ћелија па је доцније преграђена у двије. Преграда је била од саме чатме (при дну је била опала иловача и видјело се пруће од ког је плетена) и није била дозидана до врха него је завршена на добар педаљ прије тавана.

(Готово код сваке турске грађевине има увијек, мање или више, таквих дозиђивања и преградака, грађених да се задовољи нека часовита, прваи "најнужнија потреба, без обзира на логику материјала, љепоту или трајност грађевине.)

Тако је разгледао и премјерао ћелију док не поче да осјећа умор у ногама и бол од ударапа у крстима и боковима. Оклијевао је један час, а онда се ипак спусти на калдрму, поред зида.

Још му је шумило у ушима и маглило се пред очима. али је опажао све око себе и јасно чуо како у сусједној ћелији неко дише. Осјећа под собом оштру калдрму и влагу, и крв како купау убојима. Навуче капу на десну страну и прислони образ уза зид. Тај зид на који се може наслонити глава и на ком се хвата његов дах, дође му као нешто добро и благодатно. У тој мисли заспа.

Спавао је кратко, кад поче да га буди неки глас. Али му нешто тешко и ледено не да да се дигне ни да отвори очи. Тешко долази себи. Онај глас не престаје да дозива. Сад чује: то виче онај из друге ћелије.

— Вејсиле, Вејсиле! Е немој ме више великог ти Бога!

Чује нануле по калдрми и Вејсилов глас.

= Па није теби пуштено него оном до тебе.

— Ама како није, јадан, ево пурком иде. Е немој ме турске ти вјере!

Тада фра Марко с напором диже главу и видје е мокар и да низа зид пурком тече вода, ражева се по ћелији и споро отиче кроз рупе поред врата. Скечи и поче да се стреса и поскакује, али нигде није било сува мјеста. Покушава да стоји само на једној нози али се брзо замара и све јаче

| оу)