Pripovjesti : crnogorske i primorske

152 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

на под. Кад били на поду викне Шћепац жени да принесе ракије и смокава. А она стрављена и смућена: „Какве ракије синовљему крволоку, јеси ли се помамио 2 али си мито под руком примио, да му опростиш што ти је кућу ископа Нећу већ с тобом јести хљеба, иако сам кукавица без рода!“ Почне из гласа да тужи и побјегне некуд у село.

Шћепац принесе Вуку ракије и врућег хљеба, но Вук не хћене окусити ни залогаја.

Пошто се је добро разданило, рече Шћепац Вуку: „Узјаши на коња, а ја ћу пред тобом на ноге да идемо на збор.“

·_ Усред подна дођу на Дробни Пијесак гдје је већ

скупштина засјела. Кад народ угледа два крвника гдје заједно иду, свако се обесели и зачуди, јер се мислило да се Шћепац неће никада умирити. Вук сјаше с коња па приступи за Шћепцем скупштини. Рече Шћепац народу: „Нашао сам крвника јутрос гђе лежи на кутњи праг. Дошао је да га убијем, распас и у струци омотан, а ја га ево доведох вама, да вам објавим како му опраштам синовљу главу, а примам га за кума.“

Свак се диже на ноге и побаца капе с главе, а викну сто грла: „Свијетао ти образ као мудроме јунаку.“

Дође ред Вуку да проговори. Разгрне струку, положи она два дублијера на тле, баци капу под пазухо па рече: „Браћо! окаљах се крвљу брацком, па ме ваш прави суд зајми у турско. Остао без иму"ћа и без отаџбине, узех штап и торбу да идем су осмеро чељади у прошњу. У највишој мојој невољи, гладотињи, босотињи и голотињи, посла паша човјека да ме мами и мити да убијем попа Рада, или да му калаузим војсци да ми родбину опали, ако ли не хћех једно од та два зла урадити, да идем да тражим глави мјесто. Шта да радим од својега живота 2 Кад не хоће да ме гром убије, ни куга омете, смислих на једну: идем, рекох, да ме убије Шћепац за онога сина, дајбуди ћу умријети у поштењу, а оној сиротињи отворити пут да буду опет Паштровићи. Продах