Pripovjesti : crnogorske i primorske

ПОП АНДРОВИЋ НОВИ ОБИЛИЋ 155

А провидур: „Имамо ми наше људе у Цариграду и у Скадру, који такве ствари прате и о свачему су обавијештени. Неће на вас нико док сте дуж-

ду вјерни. У Млетке не треба вам ходити да се ломите и трошите, ја ћу писати Сенату како сте по помоћ долазили, пак одозго како дође.“

А поп: „То су мазне на празне.) Док се писма размину, ми ћемо изгорјети као луч. Но ти открито кажемо да ако виђесмо чисто да ће паша на нас, хоћемо му се предати да поштедимо животе и куће, па ви два како учините.“

А провидур: „То сте одавна наумили и основали, зато сте почели сусједима и крви праштати, али нећете обршити.

А поп срдито, при одласку: „Нико се не предава Турчину од обијести. Немој рећи да ти нијесмо тражили помоћ. А знади добро, ако нас погазе Турци, каошто и хоће, неће ни теби лако бити у овој лакомици, гђе сједиш и господујеш у наше. здравље. Но остани збогом. Кад нас видиш, тад нам се надај.“ 2)

Петрова мјесеца удари ненадно Махмут су двадесет хиљада војске на Црну Гору, гладну и несложну. Премда је нашао слаб опор, изгуби трећи дио војске док уђе у цетињско поље. Ту опали манастир и оближња села, као пас кад загризне кам, који га је ранио.

У толико се Црногорци окупе на поклич — за крст и слободу, и свак заборави своје домаће зло според опћега. Затворе преслаз) и кланце да Турцима није већ било повратка у Арбанију. Нагна се паша на муку! У Херцеговину није могао од султановијех бегова. Боравити јошт на поузану пољу цетињскоме, нестало би војсци хране и здравља, а већ били почели Арбанаси да ропоћу. Проуми се да пише провиднику которскому да му пусти повратак преко дуждеве земље.

5) Лијепе ријечи а празне. ») Да већ неће пред њим долазити. 5) Пролазе.