Pripovjesti : crnogorske i primorske

ПОП АНДРОВИЋ НОВИ ОБИЛИЋ 157

мијенимо животе и куће, да му омрзне опет долазити. Пошаљимо улаке по Црној Гори, нека сваки ко пушку носи похита на Браиће. Ако се прикупе у оној тврђит) двије тисуће убојника, учинићемо спомен да пас пасу кажује. Неће поћи у Скадар ни гласника да каже како им је било.“

Но преовлада умјерени свјет попа Андровића: „Добитној војсци приправи погачу! Кад не нађе опора проћиће мирно. Но ја бих даму отпишемо да иде на вјеру путом, а у толико пренио жене и Ђецу у Црмницу, у Будву и мору у отоке, а ми пет сто пушака окупимо се на једно мјесто па га пазимо што ће да ради. Боље и рањени но убијени!“

А поп Греговић: „Ако га се не бојиш, што би жене и ђецу преносио Ако гасе бојиш, јел се боље бити на граници но око изгоријелијех кућа. Ко вјерује Турчину из вјере ижљегао!“

Пошто су читави дан вијећали с једне на другу, — најбоље овако, није но онако — каошто бива вазда кад преовлада страх и сумња, вежу на ону попа Андровића. Отпишу паши да прође слободно обдан и на чистој божјој вјери, а у толико пренесу жене и дјецу на похране.

На сами Видовдан продере војска преко Коловира и Падежа, изгори Браићима неке појате и куће поземљуше, пак сађе низ Мртвицу у Паштровиће. Затече је ноћ на Ластви и ту се утабори. Махмуту свану кад угледа плаве арбанашке планине. Сутрадан почне војска да хара лозе и воћке око кућа и да пали плаште настожене сламе.

Узмуте се Паштровићи гледајући с планине гдје им се поље тлачи, а поп Греговић уцка их да ударе. Ко хоћу, ко нећу, као гдје је узданица опћа и зајмна ишчезла. Просули се гласови Бујовића од уха до уха, па се свакоме убило срце. Напокон одлуче да се одвоје десетак главара и да вежу шта да се ради. Сједне збор за једном литицом у одсоју,2) и ту почне

1) Од камена. =) Иза камена гдје сунце не грије.