Pripovjesti : crnogorske i primorske

158 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

да вијећа. Поп Андровић не да да се удара. „Кад смо га пустили да сљегне на пјену од мора, није већ куд, треба га пустити до краја. Три дијела Паштровића остадоше здрави иза војске. Боље и да опале ови четврти дио, него ли да нам убију сто друга. Прекрстите се и зађевица прођите и зле среће! Ја ћу сам поћи до паше да га питам чему превјери! Ако ме посијече и опали то кућа до границе, претеците га на Цмилову Улицу и ту учините спомен.“

А поп Андрија: „Ја нијесам с том! Ти нас, попе, ископа! Боље да сте примили мој свјет. Пошто изгори то кућа и баци под коњска копита љетину, зла ми је замјена и спомена. Од нас пет сто пушака, они којима остаде за војском здрава кућа сад ће чувати животе, а нама што су куће изгорјеле, бићемо се су по срца, као ко је без дома остао. Него хајте да ме барем сад послушате! Ударимо ноћас на турски око у по ноћи, пошто зађе мјесец и војска поспава, па гђе пукне да пукне!“

А један суђа: „И ја сам с том, но поп Раде жали два сина, јер зна да ће они најприје насрнути, па мудрује.“ |

А један други: „Ја бих њешто рекао но се бојим да се поп Раде не наједи.“ -

= Нећу, божја ти вјера, рече поп, но реци што ти је год драго. Кад је слабо везано, боље да је раздријешено.1)

— Видиш, попе! — поврне суђа — ја ћу ти рећи што многи мисле а неће да изреку. Просуо се по пуку глас, каода си ти у некакве тајне договоре с пашом, и да нама кућа гори изнутра.

Поп се помами, дохвати пушку и опучи низ ону стрмен говорећи: „Знам ја гђе се та лажа зачела и ко је у нас унио. А давам ви јемца Бога да ћу сад поћи паши под шатор, и ако не хће проћи мирно, хоћу му, скоту, крв попити, па ћете виђети, јесам ли ја Обилић или Бранковић!“

Кад то изрече придаде ногама. Ражали се оној

1) Тајна у прсима.