Pripovjesti : crnogorske i primorske

ПОП АНДРОВИЋ НОВИ ОБИЛИЋ 159

деветињи, те они за њим сустопице да виде што ће бити, осим попа Андрије који посла мјести себе синовца Ђура. Не пусте их Турци међу војску с оружјем, а под шатор код паше уведу попа Андровића самотрећега. Нађу пашу гдје сједи прекрштенијех ногу на растрту ћилиму, пуши и пије каву. Рече им да посједају спрам њега. Почне први поп: „Ево нас, пашо, код тебе, да те помолимо од стране народа да даш војсци наредбу да прође. мирно и да нам не пакости.

— А који си ти на имег упита га паша.

— Ја сам поп Радо Андровић, ако ти је драго милости!

— А да сам те одавна желио: упознати, рече паша, — јер ми људи кажу, да си се узнио откад ми поткиде међу и дарова је дужду.

— Ја ти нијесам поткинуо међе, дода поп, — нити сам је даровао дужду, него сам бранио оно своје од Спичана, који су ми га хтјели потомити.

— А хоћеш ли и по данас тако 2 припита га паша.

— Хоћу док узмогу махати, одговори поп.

А паша, арбанашки, на пб гласа: „А да нећеш већ никад ни довијека.“ Па нареди једном аги од страже да их изведу и потуку.

Поп Раде знао је њешто натуцати арбанашки. Виђе да је погинуо. Како ага пође по џелате, скочи на ноге, тргне из потаје двије шпагарицел) натегне их, зађедне прст за стражу и обије управи паши у прса. „А гђе ти је вјера, псето безаконо!“ викне поп, а потегне за стражу. Оба кремена скоче из оловнице, прашници се проспу, а пушке издају. Хћаше да га зубима закоље, но на побуку прискоче Турци, па их све изсијеку, осим Ђура Иванова, који им се украде и доприје дома, а око њега пушчана зрна као град. Затвори се у кућу и многе Турке убије кроз пушкарицу. Док Турци нанесу сламу и сијено да га жива упале у кући, паде ноћ, а он се спусти хитро низ

1у Мале пушке што се у џепу у потаји носе.