Pripovjesti : crnogorske i primorske

160 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

прозор, скочи у море и преплива здраво на оток Катић, под тучом турскијех танета.

Турци опале пред зору оно десетак кућа на Ластви и њеке друге покрај пута до границе. Хћаше везир јошт квара починити, но се препаде да га не за теку Паштровићи на Цмиловој Улицу.

Тако сврши поп Андровић, најоглашенији Паштровић прошлога вијека, жртва зависти и пријекора.

Путом преко надлушкога поља харала је необуздана војска лозе и жито. Бошко Греговић су десет чобана стаде да се опире и бије. Околи их сила турска, разоружа и повеже. Кад дођу на ријеку Жељезницу код Бара, војска опочине да руча. Ту објесе Мирчету Никлана а архимандрит Дебеља некако се омакне. Бошко Греговић, видећи смрт очима, зграби једноме бегу џеврдан, па му га окрене у прси. Пушка плане а не састави, а Бошко из гласа: Ни у мору мјере, ни у пушки вјере! Ту га убију, а оно чобана ослободе.

Након дванаест година плати Махмут ову невјеру у Крусима, у Црној Гори, гдје остави главу, благо и војску. Бог не плаћа сваке суботе, но кад је воља његова!