Pripovjesti : crnogorske i primorske

162 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

јема; а други га дотакне за лакат, а овога трећи, а трећега четврти, и тако све на прије док начине око цркве коло, пак се из гласа закуну да буде каошто је кнез рекао.

Не проговори нико осим Рашка при растанку, којега у живац опече она кнежева укорба: „Ја сам јуче цио дан сјекао лаз пак заспао као заклан, и прес пах цијелу ноћ с уха на ухо док ме онај поклич у свићању не пробуди. Као пред њекијем чудом нијесам никад у свом дану тврђе уснуо. И чујте ме добро, браћо! ако и немате кога; ево сам се примакао ждријелу вијечнога дома, пак ви се кунем на сва четири јеванђеља, а прав сеу Бога не уклео, волио би да су ми јединца сина с Коловира донијели у комаде, него што су не обезвонили као никуд људи. Но опет се у јаду тјешим и разабирам: иако сам ја тобож најближи сусјед овоме храму, ја му нијесам ни чувар ни домаћин пак се чудим, хвала му и слава, овоме старцу светоме Јовану, чему се пушта плијенити, како лупежима не осуши руке до рамена, но паде на мене да га ја тобож чувам и стражим, који нијесам вриједан ни своју сиротињу пазити, а камо ли црковину. Но чујте ме! Уговоримо на овоме мјесту соџбину педесет жутијех дуката, то је по мртве главе, пак их скупимо, што црковином што сеоскијем порезом, да их дамо соку који насочи звоно и лупеже, а нећемо га до муке просочити. Овако су нам стари радили, пак радимо и ми.

И тако збиља притврде и закључе сви у једно грло, пак се разиђу по работи, а кнез даде лиџбу на четири пазара три пут у три недјеље, пред Будвом, и пред Котором, на Виру и на Црнојевића Ријеци: ко насочи звоно и лупежа да му је соџбине педесет дуката, и тврда вјера да га просочити неће до муке.

(Оно ти не прође дуго времена, кад једно вече у првому мраку паде пријатељ у кућу кнежеву, назове му добро вече, и приступи к огњишту да се 0зе бао огрије. Кад остану њих два сама, рекне кнезу, да је он главом сокодржица. „је ли вјера упита гост. — „јест“ одврати кнез, „тврда, божја, по сто