Pripovjesti : crnogorske i primorske

КРАЂА И ПРЕКРАЂА ЗВОНА 163

пута, непреломна.“ Пак скочи кнез на ноге, извади из једне шкрабице замотуљак новаца, и преброји сокодржици дукат на дукат до педесет. Сокодржица прихвати соџбину, омота је тврдо у убрус и положи за пас, пак почне причати редом: „Оновечери у сунчани заход, дође к мени човјек вјерни и уздани, и рече ми доста смућен: „Ево, пријатељу, на мене гријех и мука. Ни радећи ни градећи, него по божјој вољи, нападох нехотице на лупеже који смакоше звоно са светога Јована поборскога. Тајити грехота, јавити напаст, пак с једне на другу размишљај и гонетај, паде ми на ум да тебе помолим да будеш овоме послу сокодржица. _ Поклисару се глава не сијече, него хајде прими соџбину, нека ти је од ње трећина, насочи лупеже и звоно, али ме не просочи до муке, за једнога Бога, јер ћу пропасти као длијето иза паса. Не шћедеш ли поћи, на другога се човјека нећу чисто обраћати, нек нам буде тај гријех у ортаџбини.“ — Да ти право речем, кнеже, нијесам никад у такве после газио, ни прста метао међу туђа врата, пак сам се дуго опирао и оговарао, да ко не помисли да сам се на дукате слакомио. Но кад чух да сок не сумаје наставити се на другу сокодржицу и даће ова крађа утонути, препанем се души, пак се примих и дох да ти причам ову вражју пређу: — Ево три године минуше откад Љешњани оградише и освешташе нову цркву, свету Петку насред поља. Залуду се на све стране мучили да набаве цркви звоно. Слали наруџбине у Млетке преко Котора, у Биоград преко Цетиња, у Цариград преко Скадра; не би им га суђено добавити ни за коју цијену, док ђаво, који ни оре ни копа, него ради око крштене душе, намјери љетос два од њих у приморје да копају вресове реваче, којијема граде луле дуанџијама. Та су двојица у тебе влаштога коначили двије ноћи. Преминула у те дане једна баба поборска, пак и они дошли баби на погреб, да се напију ракије, а назобљу кољива. Виђели на светоме Јовану онај лијепи заклад, нарајили се златнијем му звуком пак им паде на ум зла помисао, да своју цркву крађом покрасе,