Pripovjesti : crnogorske i primorske

164 ј СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

Кад дома, отворе се неколицини сељана. _ Рече Шуљо, што је тој ствари глава: „Ето нам зја црква гологлава као невјеста без вијенца, новци не помажу, а у томе приморју цркава и звона као малога боба. Него хајте да свучемо светога Јована, а да ођеднемо ову старицу, пак сва та грехота о мојој души. Да ти нијесу свеци као ми саможиви и ћуди лакоме, да не би богати нага одио. Кад радим на славу божју ту ми нема ни гријеха ни чуда. А лако ћемо обисти; ако се да звоно смаћи са цркве, није чисто жао светоме Јовану дати звоно светој Петки. Ако пак звоно на нашој цркви не занијеми ни промијени глас, није жао ни светој Петки примити дар. Него хајте неколико друга да га донесемо. Побори су далеко и под туђом повластицом, неће доћи звону никад у траг; а иако дођу ми ћемо се клети да смо га купили у незнана трговца, пак звоно звону наличи. Ко да разазнаг Лупеж душу топи кад дома носи, а ми ћемо се клети у светој Петки, пак нас она неће пустити да се разгубамо.“ И тако крену њих деветина на божитње покладе, ноћу путују а у алугама данују, док дођу трећи дан у мрак у Поборе. Била ноћ мрачна, а вријеме стравично; јаловили-“ се облаци у ове поточине као мјешине, а вјетрови се прегонили и зујали низ ове стрмене долине. Кад било глухо доба ноћи, приспију код светога Јована. Скоче два од њих и скину звоно са звоника, пошто му пасовима омотају туцањ да не звокотне. Уђедну му у ухо троструку узицу, а кроз узицу двоструки прљ, пак два и два с њим на раме, измјенице кад им бреме дотужи; а остали њеки напријед да калаузе, а њеки страга у заплеће, од шуме до шуме, од планине до планине, док дођу дома и припну звоно на свету Петку, пак од мила Бога три дни без прекида звонили, цуцали, и тинкали.“

Кнез је слушао ову казалицу највишом помњом. С почетка се нашали: „Чуо сам гђе људи говоре да човјеку који хоће да замеће уљаник, требају три улишта, ако ће да му чела напредује; једно куповно, друго даровно, а треће крадовно; али јошт нијесам чуо да