Pripovjesti : crnogorske i primorske

КРАЂА И ПРЕКРАЂА ЗВОНА 165

се крађом цркве красе. Ја ти, пријатељу, нећу ни напомињати каква те сад веза веже. Ко се хвата у коло, треба ида игра, или се не био хватати! Ја се нијесам јошт селом договорио хоћемо ли лупеже судом гонити или звоно прекрасти. Но рецимо сад да ћемо судом, требује да идеш с нама на Цетиње да тамо испричаш све то суду, каошто си мени. Ако се лупежи покоре, ако врате звоно и плате самоседмом соџбину а нама дангубу, добро! То се зло о најмањој прекиде, неће требовати да казујемо сока. Но ако се по чем лупежи дадоше у нијек и у хашу, ако ни дође луч до ноката, а вода до ушију, хоће се сок да их за руке довати. ја имам јошт један добри срок. Звоно је насред њега шупље каода си га сврдлом провртио, пак ћу се при муци и с тијем обисти. Кренемо ли звону у прекрађу, хоће нам се сок да нам у туђој земљи калаузи, јер се бојим издаје, да не присветимо док осветимо, да ни рози не порасту. Него ти остани сутра у нас, а ја ћу окупити село и донијети дома договорну.“

Кад било сутрадан по ручку, викне позивач с поклича да иду сеоски домаћини на збор. Ево приступају браства једно по једно пред цркву, свак се редом прекрсти и пољуби црквене вратнице, пак посиједају у окб, а кнез стаде да казује све редом. „Сад“ рече отресно „одлучите или ћемо на Цетиње да се судимо, или ћемо по звоно у прекрађу, — двије вас воље као кадију.“

На то барјактар заче први: „ја ти се чудим, Кнеже, куд си зашао, шта ће ти суд с лупежима2 А да ми даду Љешњани триста звона и чапру дуката, док не дође оно наше звоно чини ми се да сам без носа. И чујте ме добро, добри људи! одлучили како вам је драже, клели се и судили, ја вам нећу од тога дијела. Сто се пута мирили, а сто подмиривали, док не пропоје над светијем Јованом оно старинско звоно, којега ми је један ђед купио ево сто година на Сенегаљу, пак га пред душом намијенио цркви, један ви Бог а једна божја вјера, ходићу звону у походе да знам за њега главу дати. Не узмогнем ли га до-