Pripovjesti : crnogorske i primorske

166 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

нијети, а ја ћу га опучити да не звучи ни нама ни њима. Него хајте, ни један не остануо жив, на преузим; док се ова соџбина не пронесе и не просије; да га донесемо дома или да га својом крвљу омочимо, да им цкврн звони.“

На то одговори стари Рашко, прекрштенијех руку: „Ја сам за суд. Брза освета готова срамота. Да пођемо и погинемо, брука врх бруке. Света Петка далеко три конака, у туђој земљи, насред руња поља, а око њега села и торови да не би перје месо изнијело, а камо ли ми ону груду туча. Барјактару је до кољена гђе је море најдубље, али се данас још њешто хоће осим голога јуначтва, а то је разлог. У разлог се дакле, за једнога Бога, да не изгинемо лудо! Држимо ли се суда и правога пута, звоно ће доћи, а лупежи остати грдни. Ударимо ли странпутицом, набасаћемо на угасну погибију. Него хајдете на Цетиње да се судимо, пак можемо наопако кад драго. Ето, Богу хвала, данас суд на Цетињу као у којега драго краља, прави, разборити, неумитни, који неће попријеко судити ни свому ни туђину. Сва та срамота пала на мој образ и браство, а'јуначтво приштедимо вишој невољи!“

Стаде граја и препирање до подна. Њеки хоће судом, њеки силом, њеки крадом, док се најпослије утишмају и склону на ону барјактареву, да пођу сутрадан по звоно. На тому се мјесту одабере девет друга, по стасу и по годинама цвијет поборске омладине, отворе цркву, целивају иконе, исповиједају се и водицом причесте, пак сваки расположи својијем иметком каода ће збиља мријети. При растанку закуну се на часни крст, да ће донијети звоно светога Јована или листом изгинути. Свака кућа спреми својему јунаку брашенице у торби, ракије, меса и хљеба, пак их отпрате плачем и благословом до приморскога ждријела гдје се поцеливају и опросте, пак, удружив се са соком, наставе путовање суботом. И њима је био конак дању грм, а ходили и млитали, од звијезде до звијезде, за соком сустопице.

Трећи дан, у први сат ноћи, приспију на једно