Pripovjesti : crnogorske i primorske

168 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

но и кнез. А вас три друга свежите добро ресе од струка при ћесе, да се којему не омакне јер би образније било да двојица погину, него да се ругају Црногорци: „А чудно ли су лацмани стругали, а нико их није гонио!“ Ако ли који погине, закунимо се да ћемо с њега оружје дићи да га Црногорци мртва не одеру; ако ли се који обрани, да га свакако радимо извући; ако ли га не могасмо извући, нека га друг притуче да им не пане у руке жив.“ Тако поставе на тле двије дуге пушке у пријекрст, пак се над њим закуну и опросте.

Тек први кокоти у селима запоју, она четири, пожапке и на прсте од нога, дођу код свете Петке. Бијаше спредњи зид висок три шежња, а на врх ластовице звоник и у њему умјештено звоно. Како се пети Обађу све око црквеи низ ливаду докле је побито мртвачко мраморје над гробљем. Свуђ влада мртва тишина, стравична самоћа, нити се што друго чује до јејине, која с најгорње стручице јаблана гугуће, и. кврка. жаба у лужини. Срећом нађу црковна врата притворена. Отворе их и уђу побожно. _ Једно је мало канђеоце пред дверима цкиљело. Приступе један по један и целивају престолне иконе. У дну цркве нађу мртвачка носила, оплетена прућем, а прошивена блуром и ликом. Припну их уз ластовицу црковну као стубе да се уз њих попну на звоник. У то рече барјактар: „ја ћу се припети на врх ластовице, а ви чувајте сока, ако иоле видите војску, убите га као издајицу, нек мре прије нас, ако бих нашао звоно заглављено тешко ћу га дићи без ударца, пак се бојим да га не опучим.“ Баци струку да се не омета, дохвати велику пушку

лијевом руком, а десном се приљуби носилима, пак _ стаде да се пење. Тек да се докучи црковног перваза, пукоше блуре и лико а носила се расплету, и барјактар суноврати на тле без да се обрани. Читав сат изгубе око плетера, док га тврдо вежу конопљем и опет уза зид поставе. Барјактар се попне, пак са звоника помукло рече: „Није звоно заглавељено, али је око њега понова; ново му је пружало и тељига;