Pripovjesti : crnogorske i primorske

КРАЂА И ПРЕКРАЂА ЗВОНА 169

него уљези један у цркву и остави три плете на олтару да намиримо овај понов, да се не огријешимо светом Петком.“ У то барјактар омота својијем пасом звону туцањ, а рукама исколеће клине из жовица и тури звоно на тле. Била око цркве земља мека, пак се ни чуо пад, ни цикло звоно. Уђедну му конопље у уши, а кроз конопље прљ, пак бржебоље к ждријелу, гдје су их дружина у метеризу чекала. Сви се изреде да целивају звоно, пак придају ногама у беспуће док свану, а кад зора забијели, пошто заметну траг, увуку се у једну спилу гдје предане, пак опет странпутицама у трк ноћу, а дању у шуми, док на освић четвртка приспију на врх Бјелошкога Сокола. Већ се не крију ни боје, но размотај пасину а пусти туцањ, ударе у звоно до Побора, приморју на велико знамење.

Како су их дома дочекали не питај! Нити кога на путу чули ни видјели, а дошли пунанијех ћеса и објуженијех од росе пушака. Свако их љуби, грли, хвали, каода су ускрсли; но ми се чини да јошт страже звоно од ЈЉешњана: јер ко што чини то и дочека.