Pripovjesti : crnogorske i primorske

172 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

ком и лијепо помоли да приступи као остале сеоске старице, да опере руке; а она пуче на мене сваке јаде, пак пошто ме обручи, умаче у кућу а затвори врата.“

— А рашта те обручи, припита Новак, „гђе је тобож биједиш, или што не вјерује у машту 2“ у

= Ког Она! викне Мијат, вјерује, свеца МИ, Више него ли они брђанин. Пуче на ме као бјесомучена: „Вуци се отоле, бруко и срамото, наведе те женина памет да удараш по селу, да се тобом пук руга. Боље да си рекао домаћици, да најприје обиште своја њедра, пак би нашла крвницу на очину пријекладу. Понеси жђелу у тазбину, нека ти се најприје пуница испере, а за мене је лако. Вјештица не уди до миломе. — А уми ли ти се пуница2 прекине Новак.

= Не ни перо, отповиједа Мијат, јер је "тресијаше Грозница у постељи, пак ми рече шура: „немој се, бога ти, с боницом гријешити.“

—_ Пети

— Те ја онако покуњен и подвитијех ушију на угасни дом.

— Каза ли жени, како те оседла баба Цвијета 2

— Казах на мој зли пут. Е

=— А она

— А она ни пет ни девет, но дохвати жђелу, те с њом у безрод матери над постељу, да је куми и преклиње, да смочи руке. Дође јој у то брат с тора, изаждене је из куће, сломије жђелу а проспе воду. Она стане да се гребе и да кука у вас глас, а ја се помамим, шчепај пушку и пођи да се убијем са шуром. Скочи село у развађу, недај да се покољемо, но разагнај оба _ кући, а урочи за сутрадан сеоски збор, да суди и тријеби зле душе. Доћиће ти у то кнез из Млина и рећиће, да се та ствар не смије судити већ у Котору. Док један злосретњик каошто сам сам, проговори: „Господа млетачка не вјерују у вјештице, пак ђе зларад пустити да нам траг ископају.“ А један други: „Господа ће их још даровати, да нас прије искоријене!“ А трећи: И У Млечића има вјештица, пак ћемо с Котором лако, него хајте да их спржимо,