Pripovjesti : crnogorske i primorske

174 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

= Чуј да знаш! продуљи Мијат. Пуче баба Цвијета на њих двојицу сваке прегрђене јаде. „Навалисте,“ рече, „на мене ка' на меки пријелаз, али нијесте погодили. Објема су ви матере море и вјештице, па сте наумили да их мојом струком заступите. Свакој су од њих двије изникли вепрови брци. Чинише да пресуши живи извор под Јасеном и да нас побите туча лани три пут у три суботе; навукоше пуљешке вједогоње да разоре црковни звоник ошмрком. а прекогорне вукодлаке, да нам род сјевером преотму. Изједоше од мрчанога уштапа до преполовне сриједе тринаестеро ђеце од сисе, а удавише русане неђеље три младожење, да им се невјесте у црно омотају под вијенцем. Обје се претварају сињастијем јарцем, да даве стоку гђе је спазе напредну; сивијем соколом, да грабе кокоши с ложника и лијега; шаренијем челозопцем да ископају челе у роју; црнијем гавраном злокобником, да слуте погибију. А та два лажива свједока, што ме праву биједе и потварају, тако им дочекало Ускрса што им је од мене милије, ако су истину казала. А мнози реку: „Ако лаже коза не лаже рог! Та су сезла збиља случила, пак ти знаш, ко их је урадио, јер си му ортак.“ Дохвате сељани бабу Цвијету, ко за руку ко за ногу, тер је посмуцају пут пасје јаме изнад села, гђе су, причају људи, у старо доба бјесови уковали цара Дукљана, да не може живљети ни умријети; а за њима мало и велико сустопице ка' за мрцем. Кад ова гунгула допре на раскршће, срете калуђера превлачкога, који је доходио да купи ујам уљанога млина: „А гђе ћете с том бабом 2“ упита калуђер. А множина му одговори: „Да злу душу суновратимо у бездању, да јој се за кост не зна.“ На то ће ти калуђер извадити момку из торбе своје оружје, крст и петрахиљ, па стати клети да се земља тресе, да је не порину у понор, док је он не исповиједи и причести: „Ко ће од вас, рече, примити на своју душу њезине грехоте2“ Сељани се _ снебе и скамене од онога божјега страха, пусте бабу калуђеру да је води у манастир, и тамо да је среди