Pripovjesti : crnogorske i primorske

176 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

преласти ме гријех да послушам кнеза. Објесим пекну сређену о соху, пак уљегнем у подрум да преточим чабрић вина. Кад се вратимо пред кућу, Кад ли пекне није, него је неко понио прије мене. Стани ти ја збиља да кукам, а кнез однекуд дођеи рече ми: „Викај и кукај боље, да ти прије село вјерује!“ Ја му се куни и преклињи, да је истина и да се не шалим. А он опет: „Тако, куме, тако, сад си подмирио поклон, бир и дуг, него ми плати свјет.“

— То ти је он исти очистио! прекине Мијат.

= А да ко, до њега 2 поврне Новак: ко ће с кнезом да ратиг Тер се ја настави једнога калуђера превлачкога, да га помоли на духовну, да ми плати пекну или да ми се за њу оправи клетвом. Кнез се њим изруга и изасмије, као ко је обијесан. Тежа ми је његова сила него своја невоља! Теже ми Џез што се са мном брука, него што ми изједе божитњи ручак! Док ја учиним њему позов, да судимо данас у Котору, допаде ме зваће од господара да му носим поклон или да с његова идем преко границе, а у пустој кући, јер су тобож месојеђе, нема мрса ни мишу. Него знаш што ћемо2 Ти ми зајми та твој колач, да га понесем проњару у поклон, а-ја ћу му твој разлог препоручити боље него да је мој. Он сједи у суду и може чоека с вјешала дићи. Да знаш ти, колико је он кривијех исправио, а правијех искривио 2! -

= И сиромашке муке прождро! придаде Мијат.

— Е ја! потврди Новак, „али да је просто, кад ти ге од узданице.

У то приспију на пазар и погоде месо у три перпере, да их Новак плати Мијату од првијех творила што усири.

П. КОТОРСКИ СУД СРЕДОВЈЕЧНИ.

Пошто месо промијени торбу, уљегну путници у Друшков дућан, да попију, каошто су навикли, по купицу ракије. Нађу Друшка гдје се ријеча с