Pripovjesti : crnogorske i primorske

180 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

— Свједок сам ја, а срок ти, који не примаш ни увјета ни поклона, откад се владика пресели, одврати Душко.

— А би ли то рекао калуђерима у брк и ако дође до муке клео се дода Враћен.

—- Хоћу, ако Бог да, данас кад се пред судом уочимо, отповиједа Друшко. Зову ме да им платим, или да предам звона, што ми је тобож мати цркви завјештала, а они су исти у ње име написали потоње писмо, кад јој се био језик завезао а вратне и петне жиле испресијецале, кад је била више тога но овога свијета, пак прочитали писмо при погребу, каода је написано из ње главе и чисте памети. Свако рече, кад чу: покој јој Бог да, старици, поштено ли је умрла! Том мајсторијом маме сиромахе да се пријелозима просипају и задужују. Сад ме гоне судом да им дам звона па ако ме суд не хћене притећи, пријете да ће дићи на мене клетвена бдења, у црнијем одеждама а свјећама наопако, да се Бог расрчи; а ко чује, да му се длаке јеже а срце протрне. Но се ја свакако више плашим вашега суда, но калуђерскијех клетава, јер се ви суђе појуначите на пријатеља, а од злотвора се препанете.

— Кад је тако, закључи Враћен, и кад те Боги наша правица уче, да нас властелу од пропасти сачуваш, хајде се исповиједај суду и провидуру: све кажи под клетвом. Ја тамо данас не могу од живота. Ако прије не умрем, твоја заслуга неће утонути. Ево ти згоде да од потиштењака постанеш човеком и которскијем племићем, што ти не би праунуче дочекало, пак да је као Краљевић Марко.

— Не шали се, господару, сиромасима — придаде Друшко. „Што ми хоће гола госпоштина, хад ракију препродајем на размијерке, да ђецу прехраним. Знаш ли дубровачку ријеч: Рђа се од гвожђа никад не одваје, ту није госпоства гђе га лоза не даје“ На то се Враћен ситан насмије и замоли Друшка да му опет ту пословицу изусти, да је боље у памет притврди. „Није тако, мој Друшко, мој синко; јер ми по годинама можеш син бити. Свака је лоза једном