Pripovjesti : crnogorske i primorske

182 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

— Ти, душе ми, пак да си десет пута виши него си.

— А има ли лијека да прав не гинем>

— Има, ваистину, ако кажеш суду како је било: да су те научили калуђери превлачки да пред пуком обиједиш бабу Цвијету, пак да су је они исти повели у манастир и обноћ спалили у ужиканој пећи.

— Ја волији погинути на праву Бога, рече Мијат отресно, — него ли маћи на душу праведне калуђере.

— Ето видиш, прихвати Друшко, како нећеш истину но се уздаш у лаж.

= Ја се не уздам у лаж, поврне Мијат, но хоћеш ти да ми је силимице наметнеш. |

Тад Друшко јетко: „ја не бих на те ни главе обратио, да ми се није Новак о врат објесио да ти помогнем. Него бјеж, јер си погинуо!“

= Не ћу прав, бога ми, закључи Мијат — но ћу радити да се замијеним, да барем имам с чега мријети. А Друшко: „Пази шта радиш, не кај се у невријеме.“ А Мијат: „Хвала да је Богу, нека је више мученика!“ Мијат изађе, а Новак уљегне у клијет код Друшка.

= Новаче, весело! рече му Друшко. — Нађе суд да је калуђер кнезу ортак, и да су ти оба прасицу опалили.

— Не ће бити калуђер, ни дао Бог, примјети Но-

вак, — редовници нијесу јошт у таква дјела брож-

ДИЛИ.

А Друшко: „А но су сад почели; свједок казује каода си све очима гледао.“

А Новак: „Бог и моја правица! добро се рекло: Заклела се земља рају, да се тајне обазнају.“

А Друшко: „Сад господар види да си прав, пак си му дражи но икад. Грехота да та свједок не ће да се обличи, и да лупеже дохвати за руку, јер их се боји, али се је суду заклео врх два сина и трећега синовца, да је истину казао. Сад ако ти притврдиш клетвом, да је свједок право казао, лупежи ће срамотно платити крађу и пријевару.“

ја