Pripovjesti : crnogorske i primorske

184 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

мрачну избу; ту му вежу руке и ноге ужем у четворак оплетенијем. а продједнутијем кроз двије гвоздене брњице што се окрећу на чекрк, пак распну међу двије засађене греде, и стану да га протежу, док му се пресумите ребра а одвоји жглоб од жглоба.

На таквијем мукама викне Мијат стравично: „А људи, за велико име божје, што од мене сирака чините, што ме одједном не смакнете, но ми такве муке задавате, каода нијесам крштена душа!“

А крвник му рече: „Ако истину не кажеш, овако ћу те мучити, док ти душа кроз ноздре испане!“

А Мијат потхвати: „Немам, за Бога, да кажем ништа више од онога што сте чуди тако ме Бог избавио из вашијех рука.

Онда мучитељи окупе ужа и смотају мученика као у клупко, превину му руке и ноге тако да му пете такну шију а длани лопатице. Стане невољник да јауче да се све разлијега, па кад му болови дотуже, бобоћећи рекне: „Пустите ме да вам се исповиједам.“

Тад га слиме на тле и дадну му да пије ракије, де се тобож малашно поткријепи.

Пошто одахне и пошто му се поврати ишно духа, потхвати и почне да се куне, да ништа не зна више од онога што је казао.

Кад виђе да ће.га опет мучити, рекне: „Све је истина што је та безимени свједок казао, калуђери спалише бабу а нас кметиће уче да устанемо против господара и да идемо под Иванбега.“ Те ријечи Мијатове прими суд под перо, пак му пруже распеће, да се куне како је истину казао. Дохвати Мијат распеће, прекрсти се, цели га и рече: „Боже и часни крсте, опрости ми грешноме, што сам под тешкијем мукама лагао и праве људе потворио.“

Онда судници нареде да му на поплате прилијепе ужарено гвожђе. И крвнику се ражали, пак му помукле пришапти: „Куни се, несретниче божји, то је свакако латинско распеће.“ А Мијат: „Ако је и латинско, Бог је један, пак би ме кривоклетника стигао горијем мукама, него су ове ваше.“

Кад му пуче кожа на поплатима а месо се рас-

точи, стаде опет да лелече на вас глас, па наново