Pripovjesti : crnogorske i primorske
ПРОКЛЕТИ КАМ 185
превјери од муке и рече да је све истина што је свједок казао, и да није калуђерима ништа предигао. Кад на клетви, опет стаде да муца и да измиче, док га један од онијех објешењака удари заушницом по образу тако да му пуче крв грлом и носом. Закуне се како му рекну потпише крстом лажљиву свједоџбу, пак што. од страха што од бола обумре и пане у несвјестицу. Потајом и у мртвачком одру пренесу га у тамницу и свале на тле на једну растрту бјељину.
Дође ред калуђера и Друшка да се суде око звона. Калуђер потражи да суд принуди Друшка да преда манастиру материну задужбину: „Господо суђе! наши су манастири постали и обдржавају се завјетима и задужбинама...“
— И крађом! додаде Друшко.
— Не пресијецај! опомене га суђа.
А калуђер каода није ни чуо, настави: „Ево три године да се преставила Друшкова мати, добра и побожна старица, Бог да је прости, пак на смртну часу завјештала два звона светоме Арханђелу, каошто
с
изговара потоње писмо...
А Друшко: „Које сте ви сами писали и наређивали, кад је она била занијемљела и заковрчила:“
А суђа: „Опет ти вељу да не пресијецаш редовника.“ =
Калуђер продужи: „Син јој Друшко, ево га овђе, нијецка се да испуни материну задужбину, него пребацује и одмиче, каода ће га сном проћи. Он живи с тога под родитељевијем проклеством, пак би ми духовници били дужни да му дом не полазимо ни о 60гојављењу ни о крсници, ни да му отпојамо ни прекаЂујемо, но се све надали да ће доћи при себи и на прави пут, пак га не хћесмо одбијати од цркве, ни пред луком обличити...“
А Друшко: „Јер су ви биле милије проскуре и бирови, но црковни закони...“
А суђа: „И трећом ти велим да мучиш!“
Калуђер закључи: „Послало ме браство к вама, који земљи судите...“ |