Pripovjesti : crnogorske i primorske

ПРОКЛЕТИ КАМ ; 187

и ко ће с њима владати, ударе ми пламови уз плећа, пак задрхтим као лист на гори кад га сјевер ошине. Нема већ редовника старога кова, посника, трудољубаца и штедника, да саде и граде, сјетника, миротвораца, да тјеше и туле, но их има саможиваца, да пожижу, драже и на свако зло наведају. Ја се данимице с пуком мијешам, пак чујем и видим што м ти свеци у ухо удијевају. Ако смо и једне вјере нијесмо једне ћуди; ако смо и браћа, нијесмо дружина. Ко ђаволом тикве сади, о главу му се ломе! Не дам звона без муке!“

Нато ће калуђер тихо. „Ја нијесам дошао пред ове образе да се псујем и брукам, него да се судим и разлогу подам. Друшко скаче јеленовијем скоком у лисичијој кожи, као ко је суду и закучицама вјешт, а мени слане ките по образу бију од његова стида. Ако пропадају цркве и манастири, није крив ко их надвара и њихово тражи, но ко им имање притиска, задужбине устеже, рукодавање потоми. Не жали се Друшко на калуђере, што манастирскијем напуњају своју торбу, но жали што је не изруче у његову. Не лаје куцо села ради, но себе ради! Такву је соју људи Христос гонио бичем из светог Сиона!“

Суђа осуди договорно с дружином:

„Ти Друшко нећеш дати звона попу ни ђаку, но Богу и цркви, ма их сутрадан калуђери продали. У три године откад ти је мати преминула, нијеси се суду пожалио да ти је напаст, и да су калуђери пријеварке записали ту задужбину у ње име, но си сад ударио да се отимаш, пак си то зачео с дебљега краја. Ваља да даш звона до Митровадне, кад што приступи из ока ил из бока или ће ти суд лиџбом продавати добра да цркву намири.“

Друшко изађе незремице, повикујући: „Како право тако здраво;“ а калуђер поза њим тихо смирено.

Кад изађе њих двојица из суда, уљегну кнез и Новак. Исприча Новак суду, како му је кнез изио прасицу мајсторски, тек да га омрази с господаром да му нема ошта понијети поклона.

А кнез живахно: „Тешко ономе који се узда у