Pripovjesti : crnogorske i primorske

188 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

лаж и у шупљу тикву. Господо! договорили се њеки кметићи да не дају господарима ни увјета ни поклона, па кад дођу кола к бријегу, стадоше да лажу и да потварају. Нијесам ја учио Новака да вјеша пекну о соху, нити сам се учен шалити с таквом сојом људи, него сам ту невољу свјетовао да носи госпо"дару поклон да узаживи на његово, јер коју руку није сјећи, ваља љубити. Ноје Новаку било драже да оно месо здроби својом жвакалицом, и да почасти двије три скоровечерње делије, што дигоше свијет на тољагу, и с којијема се удружио да наговарају кметиће да се одмећу господарима. Док је печенице трајало, а кобасице врху огња висјеле, није се у Новаковој кући лијегало прије поноћи, но до кокота уз гусле, у игри, у гонеталицама, да се сусјество разлијега а село проглуши. Нас оба не можемо кнежевати, јер су јасли тијесне. Но, господо, бирајте међу мном који сам на девет чуда с пуком да га све дем на дужност; и њим, који га учи да се одмеће и устаје.“

Новак се забуни, пак послије подужег мучања пропрти: „Знате ли ви, господо, чему кокоту режу хухор кад га шкопе 2“

А један суђа смијући се: „Не ми ваистину ништа, јер нијесмо навикли кокоте шкопити.“

А кнез помукло: „Не, бога ми, кокоте, но људе!“

Новак настави: „Кад не знате, ја ћу ви казати Режу му хухор да заборави доњу рану при горњој, па да се забави при главобољи, како неће прокљувати и позлијеђети доњу рану.“

А суђа: „Пак“

Новак закључи: „Тако и мене уби кнез у главу да при њој заборавим прасицу, пошто се њом гостио и божић ославио. И виђу лијепо да бих погинуо, но ми је воља божја притекла у помоћ, и пропутила сока да се право суду исповиједа.“

„Кажуј, кнеже,“ рече суђа, „јесу ли се збиља зарекли кмети на каквом скупу или збору, да не давају господарима ни поклона ни увјета 2“

А кнез: „Не учи се скуп од скупа, него друг од