Pripovjesti : crnogorske i primorske

190 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

да тамо притврди свједоџбу, коју су му под мукама из устију извукли.

Кад дође Мијат у Млетке, мјести да притврди свједоџбу, поче да измиче: „Све што сам, рече, у Котору казао, гола је лажа, на коју ме натјераше они безакони судници; Бог им судио, као они мени!“

Тад га Млечићи баце у своје тамне избе, да не види бијела дана, ни ко му данимице пружа кору сјерчана. хљеба; гдје би од смрада и од влаге псето цркло.

Осми дан дође и седне код сужња један духовник, који му жалоснијем гласом рекне: „Мијате! дошао сам да вршим што ме црква дужи. Осудио те праведни млетачки суд на вјешала и у великој својој милости и доброти даровао ти живота до сутра у подне, да се од гријеха кајеш “

„Ја се весељах,“ одговори Мијат, „да ме је Бог довео гђе се право суди, пак се надах и себе варах да ће ме тобож ови старокућићи ослободити да дома идем. Кад хћах да запојем: благо мени ево ме; а ја закукај: леле мени није ме! Али свакако да им је проста крв моја, кад ме неће мучити, но одједном смаћи.“

Духовник објеси петрахиљ о врат, прочита Мијату проштену молитву врх главе, пак му рекне: „Приступи и исповиједа грехове, које си учинио или смислио, откад себе знаш до јутрос.“

Поврне Мијат: „Не бих ти ја, попе, испричао за годину ни оне крупније, које сам упамтио, то ли си јасет дробнијех, које сам сам заборавио. Но да не тежам ни себи ни теби, прекинимо нато, да ти повиједам, ако ћеш ме чути, с чега су ме тисли у ову јаму, и рашта ћу сутра срамотно умријети,“

Тад Мијат исприча духовнику редимице све оно што већ зна, ако је ко прочитао. и упамтио ову приповијест до овдје.

= Зло си урадио да се прича, викне поп, — да под крстом и клетвом потвориш те калуђере, ако су збиља прави „Тебе не би одријешила, да их на једно саставиш, сва четири васеленска патријара, то ли ја најмлађи међу браћом. Утопио си душу и окаљао