Pripovjesti : crnogorske i primorske

ПРОКЛЕТИ КАМ 191

образ. Нећеш наћи покоја на томе свијету, ни ће ти се трупље распасти на овоме, но ће се твој гроб просјести девет шежања дубоко, да се тобом мртвијем пук уклиња.

А Мијат разабран: „Неће бити све то тако, 0 попе! Није Бог наше ћуди опаке, но милостив и праведан. Ја нијесам крив што сам се рађао, и што су ми муке довреле, кад су ме на ригањ растезали, да ми се бубрези одвају. Да ко тебе и те васеленске патријаре стави за очни трен на ону протезавицу и вас мало изгруха, одрицали бисте се и Бога и закона, аи мајчина млијека. Но немој мудровати, него дријешај и праштај, па како ми тамо буде, тот га мени!“

— Ја не знам ни сам, поврне духовник, — што би ми свештеници радили на таквој муци, и би ли били достојни да нас Бог охрабри, да заборавимо и прегоримо ово умрло тијело при души, но знам чисто, да ко права чоека потвори, топи душу у бездању, гђе ће се око ње грабити и прегонити рогати бјесови, ко да је прије раскубе и на ражањ натакне. Друге су то муке, мој Мијате, него ли те которске; то ти не дао Бог ни у сну сњети.

А Мијат хладнокрвно: „ја се божје не бојим, јер сам се овђе у Млецима одрекао у данашњи дан лажне и напасне которске исповијести, пак иако је било распеће латинско на кому сам присегнуо, даћу сутра главу за душу; ја мним да може поћи једна за другу на који му драго суд или пазар. За то идем сутра на смрт ка' на свадбу, и каода ћу се прексутра родити царев син!“ |

Нато ће духовник: „Душину си већ утопио, 0 њој није збора, колико ли ни о оној Арије безумнога, ако си слушо; него сад поради да барем спасиш то телесине.“

— А како приупита Мијат хитно, — кад си рекао да сам на смрт осуђен, и да ће ме сутра давити.

__ Лако, ако си у свијести, настави поп. — Ти потврди канда је истина оно чим си већ запачао душу у Котору, пак ћеш се опростити тамнице и зле среће. у