Pripovjesti : crnogorske i primorske

192 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

А Мијат истрешенијем очима: „Шалиш ли се, попе, аманет ти божји 2“

= Не ја, ваистину, одговори поп озбиљно, — но си ме уболио, пак те залуду учим и упућујем да не погинеш до краја, да не изгубиш оба свијета; јер док си жив животом, можеш се кајати и — ко зна 2 Бог је милостив — опроштен бити; а по смрти није кајања, но се опет, састави душа с тијелом да обоје страда, као слијепац и хромац, кад су крали смокве кркочке, један очима а други ногама, пак их на та свијет онако и здружили да се муче и да примају за сваку смокву оку меда..

Помами се Мијат на такви свјет, скопа објеручке стржеви столац на којему сједијаше, пак са свом снагом окроји га попу сјепаћки по врх главе. Пане духовник у несвијест, својом крвљу облит, а Мијат стоцем притукује докле га с душом растави.

Свуче Мијат себе и-попа, обуче његове хаљине, а њега остави гола нага, каошто се од мајке роди пак изађе лагано из тамнице с крстом у руци а с петраиљом о врату. Срећом Мијатовом били оба једнога стаса и једнијех година, а један другоме доста близу налицали, пак му се страже понизно уклоне с врата, да Мијат у попово име слободније изађе, и да му пошту учине..:)

На Бога нађе Мијат један грчки брод, који се та исти дан спремао на пут к истоку. Мијат му се каже аџијом, који иде да полази света мјеста. Брод га за душу прихвати и без бродарине и другог трошка превезе у Цариград.

Двадесет и пет дана ходио је Мијат из Цариграда преко Румелије и горње Арбаније коначећи "по хановима и колибама, просећи хљеба за љубав божју, док приспије го и бос у Црну Гору. Ту се стани код једног побратима у селу Дупилу, подну Црмнице, и трећи

1) Кад сам ову приповијест првом чуо од калуђера Мојсеја Вукшића Грбљанина, помињем се да је овдје примјетио, како су пс тада Млечићи раздвајали сужње од исповједника једнијем пријебојем, насред којега је окно с решетком, да један другога не види; јер, рече старац, зло и несрећа уче чоека памети.