Pripovjesti : crnogorske i primorske

194 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

стак и неук, ви ме редовници за млада не учили, а отац ми је жље боље од мене знао; пак у својој невољи и туги разабирах се и тјешах, да су тобож Бога ражалиле моје муке и биједе и да ме је за своју вишу славу, и да му се чудеса боље по земљи шире, навео да убијем онога безаконика, који ме је наговарао, у његово свето име, да до краја утопим душу и тијело. Он Савахот, а да ког учини да распоп замре под првијем ударцем, и да мени пане на ум, у оној забуни и страхи, да га свлачим и дау његовим хаљинама избјегнем из пасијих руку. Оче, или је то божја, или божје нема!“

„Или вражја!“ додаде калуђер намргођено. „Не будали, Мијате, зла ти срећа као ти јест! Да је Бог хтио да ти живот спаси, не би му било од потребе да · те убијцом начини, но би се ломила гвоздена врата, рушили камени зидови, а страже замирале јал бјежале на глас грома његова. Он те је био навео да откупиш главом душу и да примиш пакао на овоме свијету, како би чист и процијеђен уљегао у царство небесно; а ти мјести да мреш, уби онога, који је у црковно име долазио да те с Богом мири; пак још мниш у својој празној шишки да си јуначтво створио, и да те Бог навео да раствориш свог ближњега, којега је он створио по сво ој слици и прилици. Бјежи, сотоно, с крај мене, да се под нама земља не просједе. _ Два пут си се обуо у вражју кожу, пак из тебе рогати лаје!“

А Мијат очајно: „Е дао Бог и сила Христова, да се прије своје смрти намјерим на духовника 60лећа и милостива, који ће моје муке и невоље повјеровати и наћи им лијека и разлога!“

— Ако им не нађег упита калуђер.

— Ако им не нађе, питаш ли2г А ја ћу се сам по нашки завјетовати под ковчегом светога Василије у Острогу: да не ћу мрсити док сам жив животом, да ћу једноличити петком и сриједом, а да ћу при стражњем часу оставити у светога Мине у селу цијелу окруту, калеж дарце и кадионицу, ако ће, ко оста-