Pripovjesti : crnogorske i primorske

234 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

разаберу и расвијесте, очајање довело их до тога да забораве прошлост, да се брукају са садашњошћу, да гледају равнодушно на будућност! Мач Арханђелов приуготовљава народе празнику мира, паски васкрсења! — Данас жњеш што си јуче посјејао, а приправљаш хљебац за сутра! Тешко ономе који не сјеје, ни жње ни приправља, за таквога није будућност, он је осуђен за довијека плачу и шкргутању зубова!ћ)

Тек игуман сврши бесједу и благослови слушаоце, дигну се крсти. Првјенчио је као домаћин михољски баријак с крстом а врх њега позлаћена јабука, пак за њим у поређе сустопце један по један: грбаљски, рисански, новски, катунски, паштровски и црмнички, тер ђакони и пјевачи, а по сриједи игуман пред свештеницима; пак женске главе, и оне на буљуке: старице, мужатице, удадбенице и дјевојке. Гдјегдје која босонога, завјета ради; напокон кљасти, хроми, сакати, слијепи и многоврсне изнемоглице запучале су дугу пругу, која се протезала чак до Цареве Ливаде усред поља. Ђаци пјевају хвале анђелске, калуђери пјесму празнику, а жене народну попјевку, која се и данас помиче а почиње овако:

„Крсте носе, Бога моле, „А од Бога милост просе!“

Као пред чудом, откад су сеу Боку Срби станили, вишег одушевљења а бољег поретка није се могло жељковати.

Стари Радун, гронуо и овехчао, у толиком свијету изгуби с очију Друшка. Тиска, моли, провукује се да га гдје зазри, да му у столе стане, но се је Друшко украо крстима, омакао скупштини, а пошао да прежи и ухађе у кухину. Нађе је пусту без никога, јер су и кухари и момци пошли да гледају крсте, ко с пољане, ко с горњијех прозора, ко с врх звоника да љепше види а боље прича. Погледа

ту Питам проштење што сам се усудио из дуге и пре дуге бесједе свог повједача пробрати ову руковет обрашљинца. Ако сам коме досадио, вјера му је да нијесам навлаш.