Pripovjesti : crnogorske i primorske

ПРОКЛЕТИ КАМ __ 235

Друшко на огњиште; на ватри кљука велики мједени котао од четири вједра, и у њега се вари риба, што се ваља и скакуће по површини чорбе како је кад кључ гони или смота. Обиде Друшко цијелу кухину, гледа види ли га ко, слуша плешу ли чије стопе, примакне котлу проклету руку. Хоће неће, заже с очима, стисне срцем и изручи угасни прашак из мједене кутије усред котла, пак бојећи се да то није доста, скопа мећавицу, ужене је у котао, такне му њом дно, пак објеручке стане да мијеша чорбу, како би се прије сваки грумчић растопио и отров опријенула до једноме комаду рибе. Поврати мећавицу гдје је и била, пак да се нико не сјети гдје је и што ради, тркне у цркву и умијеша се међу пуком, који се с крстима враћао.

По свршетку литије раздијели се скуп на буљуке да благују, да тргују, да се пријатељ с пријатељем а знанац са знанцем поцелива и за здравље упита. Игуман са свештеницима, с кнежевима и с Друшком сједне око велике трпезе, очита пјесму празнику, благослови поставу и наздрави гостима. Ђаци принесу рибу у великијем коситернијем жђелама; свак стане да једе драговољно иза онолико пута. Друшко посрка и он двије три ожице чорбе и очебрсне драчицу рибе као мачка.

Отац Максим заврати најпрви, пане главом у бљуду и издахне мирно као тић. Остали помисле да му је у грлу запала драча од рибе, но у толико замре други и трећи, па десети и двадесети да није било одмака да се пита ни што им биг Падају и премећу се сви редимице како је ко више заложио, или слабијега жељуца био, или се расположенији налазио.

Ко јечи, ко рига, ко потхваћа, ко се од бола за браду скубе, или по поду ваља, или главом о зид удара; ко призива оца, ко матер, ко Бога, ко свеца. Многи бјеже к вратима или јошт здрави или топрв смућени, но их бол и смрт стигну баш при изласку, гдје их рпа лежи, један врх другога, као кладе на посјечену лазу. Друшко скочи преко те рпе ви-