Pripovjesti : crnogorske i primorske

240 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

Турчин очисти ногу с ове стране средњега и црнога мора, и да пође послије толико туге и невоље откуд је у зао час по нас и дошао! Удружили се ћесари мошков да сломију ђаволу роге, да тријебе кугу из крштена свијета, како ће једном пропојати звона над црквама и Бог се јавно славити. Владици Петру на Цетињу дошла у то име књига грамата од православне царице Јекатерине, написана растопљенијем златом; а ћесар Јосиф, сиротињска мајка, растурио о Савину дневу на сва четири вјетра објаву, у којој пише: „Наумио сам, с божјом помоћи, избавити турскога ропства крштене народе, који стењу под тељигом Отмановићевом, и угостити их пићом слободе, гојидбе и богаства што већ уживају моји људи.“ Донио објаву наш једновјерник и земљак а ћесаров храбри војсковођа Вукасовић, дрнишки Срб; а уз њу благо, џебану и заиру што је за војске, да и ми, колико смо вриједни, потпоможемо ћерати врага, нек му међу нама нестане трага! Ти се добро хоћеш с везиром скадарскијем Махмутом Бушатлијом; знаш лијепо да се је он одавна одметнуо султану; пођи к њему и нажени га твојом мудрошћу и меденијема ријечима, да се и он удружи с ћесарем и мошковом, да тријебе троског из крштене земље, пак ни њему неће бити на празну. Ухвати ш њим вјеру, како ће му слободно изаћи на Диван ови ћесареви људи са мном уједно, ако му и нијесам премио; нека прими од њих дарове што му шаље најстарији цар на свијету, и новац што је за потребе, пак нека се ш њима договори и уговори како га Бог учи. Ако да срећа да се стече оно што одавна очекивамо, и нама двојици неће бити наште руке; потомци ће наша имена уписати у златну књигу домаће повјеснице, а нека што би стекли души рај! Ко погине за вјеру и отаџбину не умире никад! —

А Спасоје њему: — Бог те чуо, оче; вазда ли се добру надаш; благо ти здрављу и старости на лијепој ли си нарави; а у мене је срце прозебло, као пупак у прољетној смрзлици! Ево трипут иза мојих дана, да су се такве наде јаловиле а јаче притезала ужа