Pripovjesti : crnogorske i primorske

РА Е--

ГОРДЕ ИЛИ КАКО ЦРНОГОРКА ЉУБИ _ 241

несретној раји. Разварао сам се и очајао, пак да све очима видим, то чему се надаш, тешко би вјеровао. Голем је био наш гријех о оче! кад се не мо- | гасмо у четири вијека откупити ни очистити крвавом покором! Инглези ослободише црнце и поганце, а нашој браћи по крви и по закону пута стежу! Но ћу ја свакако поперити ово труло тијело погибији, не тобож с тога да ме потомци мртва помињу и при-_ пијевају, него да оставим земљи мира а напретку сла ве. Ти лијепо знаш какав је Махмут, напрасит, крутан, невјеран, а све сања што не може бити. Бојим се тијем ћесаревијем људима; ако им се што ружно догоди, рећиће опаки свијет, да смо их ми два издали и врх њих мито примили; остала би на нас сумња и грдило, да смо тобож погазили вјеру и гостопримство; пак би волији виђети плам на врх куће, него ли оставити пошљетку срамотно име! Ко у поштењу умре, он је вазда жив! Него знаш која је, нека ти дарови и то благо остану у нас дома, пак ако се ови ћесарови људи погоде с Махмутом, нека он исти. пошаље брата Имбраима да му их прими. Ко се чува, тај се и учува!

А Дебеља њему намрђен: — Поклисару се глава не сијече! Ако се уортачи Млечић с ћесаром и с Мошковом, каошто и хоће, Турчину је зазвонио пошљедни час! Ти си Спасоје преживио! Ја сам се надао наћи у тебе старо срце и да си готов, каошто си био прије, прегорети вјери и домовини живот и имућство, а ти ме ево страшиш да умрем прије нег ми од Бога дође. Не слути, море, злу; ни коби народно надање у осудноме часу! Божја воља сложила кршбанске силе да попну над Јасофијом часни крст, а ти нешто мудрујеш и слутиш, каода смо ми сви оћорили. Није Турчин оно што је прије био, него му се обила зла, ударила кола низбрдице! Тиква пође на бунар сто пута, а једном се разбије! Свака сила за вријеме! А што говориш да не носимо у Скадар новац и дарове ћесареве, то би разлогом увриједило охолог Махмута, који иако је лаком и на благо га-,

у 16