Pripovjesti : crnogorske i primorske

ГОРДЕ ИЛИ КАКО ЦРНОГОРКА ЉУБИ 243

узела. Камила, жена освијесна, стаде да момка одбија као попа од проскура: није се Горде гојила за такво лице, пак би ти се брзо додијало. Она неће поћи него за Црногорца, да ш њим пород изведе, који ће бранити отаџбини крило, да мужу у рати мјеси и носи брашенице а на ранама привија. „Прођи се ти Горде иако те часком зачарала; вас је двоје Бог у зачећу раздвојио“. — Но се поручник не предава од прве, већ јурише и другом и трећом, јер му је Горде снове разбијала; док се Камили ражали, виђе_ да није шала нег врућа глава, пак напути поручника да се настави Дебеље, духовника мудра и поштена, е да би он како склонио Гордина оца да је даде Шенпфлугу, и да прими вјеровно обиљеже; јер се она Камила и не би о томе секру отворила „да би јој чоек поклонио царево благо.“

Да је невјеста заовици повјерила испрос, не ће нико ни двоумити, а јошт мање кад чује, да се је од тај дан. Горде крила и уклањала, како се неће сусрести с младим поручником.

Једно вече намјери се Шенпфлуг с Дебељом на шетњи. Кад дошли на врх бријега да се одморе и опочину, сједну на два камена прам истоку, како ће се нагледати рајске љепоте Скадарског Језера. Бјаше сунце острмило к западу да огране наше постојбнике, а озраке му на истоку гонили шјени уз арбанашке планине. Дебеља упита друга, што је рећи да је ево неко доба шјетан и замишљен, изгубио одједном весељасту ћуд и хитрину духа, каода га је што зађело. Да угледаш, шетајући у беспослици по запуштаној њиви, гдје је некуд при крају расцвјетао поносити љубдраг, залуду би мислио читав вијек како је ту заклицао; јесу ли га љуцке руке усијале јали пресадиле, или му се шјеме омакло тичјему кљуну, или га је каква вјетрушина довила, или ко при нози унио; не би никад право угоненуо ни до истине допро. Такои ја не умијем да погодим, јели намјерно, или за зачети ма који разговор, или по наговору Камилину, пало на ум старому калуђеру да

16%