Pripovjesti : crnogorske i primorske

244 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

зачне с поручником оно питање, што је Шенпфлуг једва дочекао.

__— Оче! — проговори Пени“ натегом и прескочке. — Има на овому кукавном свијету душевнијех рана, које позлијеђује зазор и тајност. Откријеш ли их поштеној души, искрену пријатељу, олакшају ти и бол им се ублажи. Ја сам јединац у мајке, прилична бића а боље наде. Млад сам ушао у војничку службу, и њом обашао колико је ћесаревине, док ме је судба до овдје довела. Никад ме није прије сад оплијенило женско око; или је то до удеса, или се нијесам сусрио с оном која би ми срце занијела. Дођох у Сеоца да покушам и ту љуцку муку у својој најжешћој оштрини. Горде ми је срчаник ишчупала; не говором, јер још нијесам ш њом прозборио; не гојидбом, јер је сирота није имала; но љепотом, скромношћу и онијем женскијем поносом што узвишује жену над човеком. Чини ми се да бих ш њом мирно провео свој вијек, чини ми се да је она њешто моје без чега немам покоја ни живљења, друга моја половина у коју ми треба прелити душу из ове што јој је отежала и обужила. Нијесам дијете, ни каква варалица, но роб безазлене љубави! Ако се Горде не хћене са мном здружит, а ја ћу с црном земљом! Не хћене ли узети војника, ја ћу се претворити ратаром, и рибаром, плести котац који јој и отац! Не хћене ли да живимо овдје, е не може одољети пучкој предрасуди, свијет је простран двома душама које се љубе; није славе ни обилности, које би могле накнадити супружну љубав, што претвара чемер у мед, невољу у богаство а жалост у радост! Склони се, оче, испроси ми Горду у оца, да ју заручим прије него ли к Скадру отпутујемо; смири узбуркану ми душу, а избави ме пашје смрти. Оца не знам, умро је прије нег сам прогледао; примам тебе мјести њега; ућеши ме и обрадуј!

Дебеља, вјешти и хладни старац, отповиједа му лагано: — Ти си, синко, припео на високо а окитио рајским цвијећем оно што се мени види просто и наравно. је ли што више него да се ожениш као оста-