Pripovjesti : crnogorske i primorske

ГОРДЕ ИЛИ КАКО ЦРНОГОРКА ЉУБИ 255

— Мртав лежи под ранама Јово Вјереници главом у скутима! Љуто плаче лијепа ђевојка, Сузе рони у лице га љуби.

Аох Јово, моје несуђење,

Нит пољуби, нити ме загрли! Аох Јово на истоку сунце,

Рано ли ме бјаше обасјало,

А брзо ли зађе за облака!

Аох Јово, мој очињи виде, Брже ли ми очи ископаше!

Аох Јово, и срце и душо,

Што ће црна земља радовати! Аох Јово, мој сиви соколе,

На вјери ти крила саломише Клети Турци од Бога платили! —

А Горде викне: — Не наприје, Зорко, тако те не пратила моја срећа! Залиле ми сузе очи да не видим ништа, пак се бојим да не уминем топца. — Зорка умукне, пак домало радознана упита Горду: је ли се кад с вјереником стајала и разговарала. А Горде, не дижући главе с морске пјене, њешто од стида, а њешто од страха да не умине' вјереника: — Јесам, јаох мени, циглом једном и то пошто ме је у зли час прстеновао. ја сам га вазда умињивала, но се једном десисмо у уско код појате, оно исто вече прешто ће кренути на зли пут. Бјеше се одио у бјелу доламу, модријем гаћама а калпаком на глави, каода ће пред цара изаћи; а мач му звокоће о калдрму као туцањ о звоно; висок као копље, плавијех коса и очију, румен као јабука бјаше га дика погледати зорна и прикладна. Хћаше да ме пољуби, а-мени ударили пла- | мови уз образе, каода ме вас свијет гледаше, па га заклех срећом да мирује ако сам му мила. Стаде да ме кори гђе сам тобож дивља, и рече ми (зло ме нађе кукавицу!) да ће ме испитомити и на књигу дати тек се врати из крвавога Скадра, а ја у то побјегни као срна пред ловцем, да ме ко не види гђе ш њим говорим!

— А дође ли ти кад на санг — припита Зорка, окрећући веслом као мећавицом.

— Дође, сестро, мало прешто ће погинути. Бјах