Pripovjesti : crnogorske i primorske

254 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

те ћешим и разабирам, а кад буде глухо доба ноћи, 34везимо се у рибарскоме чуњу, пак пођимо да га тражимо у воду жегом. — А Горде њој: — Мучи Зорке кукала, куд бисмо од срамоте кад би нас ко видио Невјеста си ме прождрла, а отац заборавио домаћи ископ при тој срамоти! Не тобож да се ја већ надам зелену вијенцу, то је мене минуло, пошто бих од селаг — А Зорка: — А што ти је стало за село, кад "не сумајеш удаватиг Сједи на овој пустошини, пак живи за мртва Шенпфлуга! Боља вјереница преминула сокола, него ли жена окићена ћука!

Кад ноћ превали другој половини, а мјесец утоне у морску пучину, украду се кући двије цуре црногорске, пошјеку у шуми сухо пруће пак ш њим сплету дуги жег, омотају га узицом а наклоне на гвозденој решетки. Зорка се изује и угази у воду, пак вјешто расидри и привуче чуњ крају, те се у њ обје укрцају и одвезу до рибарице. Кад дошле на мјесто гдје је погибија била, упале жег да им луча воду расвијетли, а да помисли рибари су ко их види по језеру пловити. Зорка је возила лагано с крме, а Горде главом приклоњеном под самијем жегом, мотрила у бистрој води, е да зазри вјереников труп. На оној нотној љетној тишини, у тихој локви језера, кад су тмуше земљу притисле а свако живо спава, двије се младе Црногорке возе по води, да нађу убијена странца; чаровни и жалосни призор! Да је Шенпфлугу ускрснути да види како љуби непитома Црногорка! Чуњ се споро окреће; сад на десну, сад на лијеву страну; како га је гонила водена струја, или широко весло с крме; а осијев зубље позлатио пред њим пространи околиш као највише гувно. Мртви мук влада на води и на суху каткад прекинут млатом весла или кријештањем кријесавца у шуми.

Зорка, да јој се не задријема, заче помукло да пјева жалосну пјесму и ш њом да нариче несретњу судбу несуђених заручника: