Prosveta : almanah za godinu ...

= 158 | Био је омален човек, широких рамена а сувих образа. Невоља која нас је све постарела, отупила је и његов поглед који је за његово младићско доба био и сувише уморан и клонуо. Био ми је чудан његов положај међу заробљеницима. Знао сам да су Срби заробљеница изјавили добровољно да желе ступити у редове наших бораца, и ступили су и јуначки се борили. Да ли је овај један радије остао српски заробљеник, но што би био српски војник; Он као да погоди шта сам ја у томе тренутку раз-

мишљао па настави непитано:

— Био сам ја тамо где је требало бити, нисам изостао, али, ето!...

Погледа ме и кад осети да ми још није довољно одговорио на питање које му ја нисам поставио али које је он осећао, настави.

7 А ви, ваљда, што видите на мени ово аустријско заробљеничко одело, па не верујете:

Нисам одговорио да ли верујем или не верујем, те он сам настави:

— Обукао сам га у Призрену, у болници.

— Понудих му још једну цигарету јер прва, коју је тако журно и нагло сркао, већ му је оила догорела до прстију.

_— Одакле си2 запитам га.

_— Из Срема, отуд крај Дунава, иза Даља.

— Имаш ли рода тамо

_— Имам, ако су тамо, ако су их оставили на миру. Имам жива оца, мајку, две сестре и једног малог братића. Ко зна где су они сада увдахну он тешко.

— А што они:

— Штогд — рече и замисли се, па онда живахно настави: — Веруј нису их оставили на миру. Нису боме. Отац ми је добар газда и србовао је, знаш како, био им је трн у оку. И патио је, много је патио. Кад оно беше загребачки процес одведоше га у Варадин те остаде тамо осам месеца. Ал такав је он био. У нас и сад .... ех, ко зна сад како је, али пре, пре рата, па у нас српски барјак већи но црквени.