Prosveta : almanah za godinu ...

О

Па кад дође Царев дан те се оките куће а наш барјак с крова вуче се по земљи. Пролазе мађарски жандари па реже а не могу му ништа, Царев је дан. Само да видите у нашој кући зидове, па онда би знали који смо. Ту слика краља Петра, па ту Бла"говештенски Сабор, па Косовска Вечера, па и «Узо деда свог унука», па Петко комита и Глигор комита, и редом тако све наше, све српско. Кад дође слава а мој отац све те слике казује гостима и сваку тумачи. Их, да уђете кад бабо о слави казује здравицу па помиње и Светога Симеуна и Цара Душана и Обилића и Марка, па покаже Косовску Вечеру и устанак и четресосму, па народна права и прагматику, па заврши како ми Срби морамо још једном лити крв и лићемо је, вели, али не више за другога већ за себе. Ћесар нас је слагао, вели, право је сад и ми њега да слажемо. А нећемо га, вели, ни слагати: он зна да ми своја права тражимо те зар смо ми криви што се та права могу стећи само под србијанским барјаком. Ето, што је зборио мој бабо!... И колико је пута он мени тако спустио руку на раме и казао: «КХ, нека да Бог само да одрастеш, па виш оног тамо — те ми показао слику краља Петра = његов ћеш ти војник бити»... Он је ишаоиу Београд, ишао је много пута: о крунисању краља Петра, о Видов-дану, ишао је увек и причао нам је о томе много: «Их, да видиш српску војску — све сам соко; видиш му, брате, из очију да је соко. Па тек кад чујеш како му српски командује: «мирно!» «левој» «десно!» «у ред!» «напред!», па ти слатка она српска реч те би и ја овако стар узео пушку и стао би у ред, нек ми командује, брате. Па кад војска крене а музика засвира српски, а народ кликне «Ура!» а мени оволике сузе на очи. Плачем и не могу да се уставим па ето ти!» А кад год оде бабо у Београд он донесе отуд слике, књиге, све песмарице, те се грабимо по кући ко ће их пре да прочита. Једанпут кад је био о Видов-дану донео мени шајкачу. Их, Боже, да чудне радости. Нисам је смео носити по улици, није ми дао бабо, али у кући једнако и