Prosveta : almanah za godinu ...

ПО

Али кад у лето, изненади мобилизација, те и нас који смо на јесен тек требали да се регрутујемо а на пролеће да служимо, дочепаше, па ајд у касарне у Осек. Тамо у Осеку је наш 28. домобрански.

Ух како јемоме баби било као да симу сву чељад по кући помлатио. Мора ме водити у касарну а рат са Србијом тек што није почео. И бар да је скимдругим него са Србијом, са оном нашом Србијом. Кадсу ме опремили да пођем у Осек а мајка само уздише и кријесепокућида јој ко не види лице, а бабо сео пред кућу и пуши, пуни лулу, за лулома нико му не сме реч проговорити, нити одговара пролазнику који га здрави. Најзад кад би време ја изађох те га упитах:

— Хоћемо ли, бабо

— Хоћемо кадморамо! — одговори, те се диже и уђе у двориште.

Е већ како је било док сам се праштао са мајком, сестрама и братићем, не умем вам казати. Плакали су, сви су плакали, јер некако сви су слутили, сви су се бојали тога што ме је баш ратна година ухватила као рекрута. Мајка ме чак увукла у собу, док су се други махали око мојих ствари и бабо презао ко-

. = чије, и тутнула ми у руку десетицу, ижљубила меси рекла ми: |

—_ Ако ти кој пут, синко, дође до невоље, а ти само помени Бога и Светог Јована, славу нашу. Веруј, помоћи ће ти, идо сад нам је увек у свакој невољи помогао. |

Кад смо изашли из собе кочије су већ биле упрегнуте и моје ствари бачене у кочије.

— Ајде! — рекох ја и узех још једном да се праштам, а мали братић отрча да отвори вратнице. Бабо стао пред коње па и не гледа овамо него окренуо главу и све нешто псује коње. Ускочих ја у кочије, ускочи и бабо, прекрстимо се, а вранци потегоше свом снагом иизнеше кола из дворишта као ветар кад понесе перце.

Бабо ни речи успут није говорио, а шибао је сироте вранце и ако су као стреле летели. Шибао их је